Pukni, srce moje, za srdašcem tvojim,
neka same tvoje već skrbi ne gojim,
neka sve pokoje za dragim odsvojim!
Jur sve svršeno je, zač se godar bojim.
Usahni, moj jezik, ali se pravrati:
nimaš se već uvik s kim razgovarati!
Momu željenju lik vaskolik se krati:
drakši je ljubornik neg' otac i mati.
Spačite se moje usnice rumene,
kad nimate svoje družice hrabrene,
kušce primlju koje i daju ljubljene;
od zla veće zlo je, gdi srce uvene.
Stočite se vani, moje oči prave,
da se rasprostrani bližnja rika Drave;
zemlja glavu hrani, v koj su vaše slave:
glava prez srca ni, a srcu prez glave.
Oglušite meni, oba uha, sada!
Zginu glas ljubljeni vašega naslada;
meni još ne ženi udovištvo zada;
sve plamen srčeni izvan smrti vlada.
...
Dojdi, smrt nemila, sada mila meni,
i 'z ovoga tila tužnu dušu 'zreni,
da bi s njom prispila, gdi je moj ljubljeni;
ni žalosti sila veća neg' u ženi.
Hodi, smrti ljuta, nemoj se liniti,
pusti me se skuta jur tvoga primiti!
Ne će toga puta s manom teže biti,
prez svakoga pruta sve ću tekom iti.
Zbogom, sestre moje, zbogom, mila mati!
Ja se pašćim svoje ljubavi iskati.
Smrti me jur znoje, Alapiću zlati,
sad ću se kod tvoje dragosti zastati.
